Dvorci

 

Stari vojvođanski dvorci su poput vremešnih lepotica koje, uprkos borama, plene gracioznošću i otmenošću. Osim što su velelepne, ove građevine izuzetne vrednosti su najživopisniji svedoci nekadašnjeg života, bogatstva, ali i kraha svojih čuvenih vlasnika. Svaki je priča za sebe, puna legendarnog, bajkovitog, ali i istorijskog.  Na njima su priređivani balovi, služeno je najbolje vino, dame su ponosno šetale svoju bečku toaletu, a gospoda na kartama gubila čitave imetke, pa čak i svoje žene. 

Građeni su od XVIII do početka XX veka, u stilskom rasponu od baroka do klasicima. Po ugledu na slične dvorce u Austro-Ugarskoj i u drugim evropskim monarhijama, podizali su ih imućni zemljoposednici, baroni, grofovi, generali i ostali finansijski moćnici, na posedima koje su uglavnom dobijali na poklon od bečkog dvora za vojne zasluge. 

Lepotu tih zdanja upotpunjuju prostrani uređeni parkovi. Od 28 dvoraca, koliko ih ima u Vojvodini, najlepši i najpoznatiji su ”Fantast” kod Novog Bečeja, zatim dvorci u Čelarevu, Kulpinu, Ečki... O njihovom značaju svedoči i podatak da su označeni kao kulturna dobra, sa statusom spomenika kulture od izuzetnog značaja. Neki su 

 

Dvorac - Kaštel 

 

 

U drugoj polovini 18. veka, nakon odlaska Turaka, mnoga imanja u južnom delu Ugarske ostala su bez naslednika i vlasnika, pa su tako i imanja oko Čelareva, ondašnjeg Čiba, kao i mnoga druga pripadala državi.

Do 1791. naselje je pripadalo Komori, a iste godine prodato je Leopoldu Marfiju. Marfi je bio ugledni plemić, pravnik i glavni beležnik županije. Otkupljuje imanje i krajem 19. veka, tačnije 1798. godine počinje sa izgradnjom manjeg dvorca koji je i danas poznata pod nazivom Stari ili Mali dvorac. 

U vreme Marfijeve uprave srpsko stanovništvo, na ovim prostorima, živi veoma loše te dolazi do čestih sukoba sa novim vlasnikom imanja, što je rezultiralo proterivanjem Srba. Naime, 1801. godine 100 srpskih porodica biva prisiljeno da se iseli u Nadalj zbog sukoba sa vlastelinima. Umesto srpskog stanovništva mesto se naseljava pripadnicima nemačke nacije. Međutim ni Nemci nisu bili u najboljim odnosima sa Marfijem. I oni dolaze u česte sukobe sa njim i na kraju ga ubijaju u pobuni 1812.godine. 

 

Nekoliko godina posle smrti Leopolda Marfija, negde 1819. godine imanje kupuje Josif Polimberg veleposednik i industrijalac iz Beograda. Polimbergova ćerka Karolina (Šarlota), udaje se za Nikolu Brzačanina. Brzačanin, da bi dobio ruku Polimbergove kćeri, morao je da uzme katoličku veru i promeni ime u Mikloš Bezeredi (Nikola Bezeredi). Za uzvrat dobija Šarlotinu ruku, koja mu je u miraz, 1828. godine donosi najbolje imanje u Čelarevu kao i plemićku titulu. 

 

Tako ovaj  Mali dvorac dolazi u ruke porodice Bezeredi. Novi vlasnik, upamćen kao veliki dobročinitelj, u početku je živeo sa svojom porodicom u starom dvorcu, ali je odlučio da izgradi veću zgradu. Planove je napravio bečki arhitekta čije ime nije poznato, a zidanje dvorca je otpočelo u proleće 1834. godine. Zgrada je završena  1837. godine (taj datum, rimskim ciframa, istaknut je na začelju dvorca). Veliki dovrac se često pominje pod njegovim porodičnim imenom.

Do glavnog objekta vode dva simetrična ulaza, obeležena kamenim figurama lavova koji stoje na visokim postamentima, kao simboli snage, moći i junaštva.

 

 

 

Veliki dvorac je prizemna građevina gradjen u klasicističkom stilu, pravougaone osnove, jednostavnih fasada sa nizom prozorskih otvora. Glavna fasada je okrenuta na istok i na njoj se nalazi portik sa stepeništem i pristupnom rampom. Protik podržavaju četiri kamena dorska stuba nad kojima je trougaoni trimpanon. Na zapadnoj strani fasade nalazi se terasa sa stepeništem koje vodi u park sa zadnje strane dvorca. Na objektu su perfektno sprovedene odlike epohe klasicizma. Unutrašnji raspored i dekoracija u punoj meri odslikavaju kalsičnu jednostavnost i reprezentativnost objekta. Paviljon zvani Bogomolja ili Zimska bašta, u dnu parka, bio je namenjen za odmor, zabavu i razonodu. Zidan je u stilu klasicizma, ali su kasniji radovi uticali da degradaciju stila i estetike objekta.

 

 

 

O unutrašnjosti dvorca posle izgradnje se malo zna. Unutrašnjost je za vreme Bezeredija bila oslikana freskama iz grčke i rimske mitologije, koje su usled čestih poplava, visokog vodostaja Dunava  i velike vlage otpale. 

Bezeredi je, kažu meštani Čelareva, umesto vrata po celom dvorcu postavio plišane zastore  u rimskom stilu, po ugledu na najveće klasicističke evropske dvorce.

 

 

 

Nikola Bezeredi je u centru Čelareva sagradio i crkvu u kojoj je sahranjen. 

Nakon Bezeredijeve smrti njegovi naslednici, sin Bela i ćerka Hermina zapali u velike dugove i navikli da žive na visokoj nozi, 1882. godine dvorac su prodali poznatom vojvođanskom veleposedniku i industrijalcu Lazaru Dunđerskom iz Sombora. 

 

Lazar Dunđerski je bio najmlađi sin Gedeona Dunđerskog-Gede, i u drugoj polovini 19. veka  stekao je ogromno bogatstvo. Dunđerski nisu imali plemićku titulu.

Dunđerski je uz dvorac, koji je bio u veoma lošem stanju zbog vlage koju je povukao od Dunava, kupio i sve dugove prethodnih vlasnika. Kupivši ovaj dvorac kupili su i celokupnu obradivu površinu zemljišta oko sela, čitav atar.  Dunđerski preuređuje dvorac u neoklasicističkom stilu.

 

 

                                           

 

                                                                                                  Gedeon Dunđerski (1806-1883)                  Lazar Dunđerski(1833-1917)

 

Novi dom prilagodio svom nacinu življenja, pa je pregradio dvorac i uveo parno grejanje, prvo na Balkanu. I danas se u Čelarevu rado prepričava anegdota o tehničkom savetniku koji je  u Beču pazario cevi za grejanje ali nije znao kako da ih preveze do Bačke. Na voz nisu mogle stati, a kada bi ih prevozio brodom, zarđale bi zbog isparenja vode i gazda bi ga prekorevao misleći da je kupio staru robu. Zbog toga su konstruisana specijalna volovska kola koja su sedam nedelja putovala do Beča. Složeno postrojenje postoji i danas ali je u lošem stanju.

 

Po rečima meštana u tri velike balske dvorane Dunđerski su postavili parket od tri vrste drveta: hrastovine, orahovine i ebonovine od koje su se pravile crne dirke na klaviru. Skupocenim drvetom je obloženo 800 kvadratnih metara, kolika je bila i površina dvorca. 

Po završetku Drugog svetskog rata neko od posluge Dunđerskih, lojalan novim vlastima, Ispričao je kako je svaka od prostorija imala sef u koji su bogati gosti ostavljali  nakit. Pohotni "oslobodioci" su digli parket i potpuno ga uništili ali blago nisu našli.

U sastavu dvorca nalazila se i kuća slična lovačkoj, sa trofejima iz lova i bilijarom, koju su sazidali Dunđerski. To je bio jedini prostor u kome je bilo dozvoljeno pušenje. Pušile su se isključivo lule koje su se pravile od topolovine i služile samo za jednokratnu upotrebu. Svojevrsnu atrakciju predstavljala je raskošna  peć od fajansa, koja je sigurno donešena sa strane, jer stilski nije odgovarala prostoru, ali se ne zna odakle. Peć su radnici Pivare razbili, pošto nisu razumeli direktora Pivare, koji je želeo da je razidaju.

 

 

 

Park pokriva površinu od oko pet hektara. Park dvorca je jedan od vrednijih predstavnika vrtne arhitekture XIX veka u Srbiji. Podignut je u pretežno engleskom, vrtnom stilu, sa elementima francuskog stila, ošrih geometrijskih elemenata. Samo mali deo parka ispred i iza dvorca je bio pravilno geometrijski oblikovan u neobaroknom stilu, o čemu svedoče ostaci bordure od šimšira i tise. Za vreme Dunđerskih veliki prostor oko dvorca je bio zasađen u stilu engleskog pejzažnog parka sa oko 120 vrsta različitog drveća od kog je većina bila s drugih kontinenata. Neobično rastinje su donosili gosti srpskog veleposednika, koji su kao trgovci putovali po svetu. Preovlađuju kavkaske jele, javor, mleč, klen, tulipovac, mečija leska, Vajmutov bor, pitomi kesten, ali i najinteresantnije „slonovo drvo“ kako ga meštani zovu, u stvari je „sofora“ japanska vrba, nastala kalemljenjem bagrema.

Godine 1892.  Đunđerski podiže parni mlin i ciglanu u Čelarevu. U raskrčenom delu parka, desno od dvorca, špiritanu sa fabrikom alkohola. Ubrzo zatim osniva pivaru i podiže zasade hmelja.  Unapređuje selo u svakom pogledu a broj stanovnika za vreme gazdovanja Dunđerskih se učetvorostručilo, što govori o veoma povoljnim uslovima za život. Lazar ustajao pre zore, lično nadgledao radove i davao uputstva pri obradi zemlje.  

Gosti dvorca

U vreme gazdovanja Dunđerskih dvorac je bio stecište najznačajnijih srpskih pesnika, umetnika, javnih ličnosti, diplomata, vojnih ličnosti, pa  i krunisanih glava. Dvorac su često posećivali i slikar Paja Jovanovic, koji je napravio portrete svih članova porodice Dunđerskih, filolog Jovan Bosković, mađarski pisci Šandor  Brodi, Šandor Hunjadi... U njegovim odajama neretko je vođena visoka diplomatija, a donošene su značajne političke odluke. 

 

Ovde je boravio i kralj Aleksandar I Karađorđević sa svojom porodicom tri godine uzastopno, jer su Karađorđevići i Dunđerski bili u kumovskim vezama. Čak su Dunđerski bili i vojni liferanti. Oni su snabdevali vojsku goveđim mesom, i to su nastavili i kasnije kada je Vojvodina pripojena matici Srbiji.

 

Kralj Aleksandar I Karadjordjević, redovnom brodskom linijom bi dolazio do Čelareva, gde bi ga čekale karuce  i dovozile do dvorca. Kada bi kralj skinuo naočare i promenio odelo, niko ga nije prepoznavao, pa bi dolazio neprimetno, bez svite i velike pompe. Kralj Aleksandar je od Dunđerskih, najbogatijih Srba, pozajmljivao novac i za sebe i za državu.

 

 

                                                                                  Kralj Aleksandar I Karađorđević, kraljica Marija, Andrija, Tomislav i Petar

 

Meštani pričaju kako mu je jedne večeri bila dosadno pa je zamolio starog dr. Gedeona Dunđerskog, (sina Lazara Dunđerskog a unuka Gede) da igraju poker ne znajući da je on čuveni kockar i da je mnoga imanja na taj način i zaradio. Kralj je gubio velike svote i uvidevši da neće pobediti rekao: "Evo imam u ruci tri kralja, ja sam četvrti, to je poker kraljeva", na šta mu je iskusni Dunđerski odgovorio: "Kada igra Dunđerski Geca i jos ima četiri keca, onda četiri kralja ne valja".

Veliku ulogu odigrali su Dunđerski u Mirovnoj konferenciji u Parizu 1920. godine. Naš čuveni naučnik Mihajlo Pupin, koji je tada živeo u Americi, bio je medijator te konferencije, kao američki senator i veliki poznavalac prilika na Balkanu i u Vojvodini. Zahvaljujući njegovim nastojanjima, pre svega što je pozvao Dunđerskog da dođe u Pariz, i svojim zemljišnim knjigama dokazao da poseduje 57 procenata obradivih površina u Vojvodini, Dunđerski je stekao respekt prisutnih i mogućnost da odgovori na pitanje „Šta će da uradi sa Vojvodinom?“. Vezan kumovskim vezama sa Karađorđevićima, Dunđerski je dao jedini mogući odgovor, čime je zapravo on direktno bio zaslužan za prisajedinjenje Vojvodine Srbiji. To pitanje je kasnije provučeno i kroz formu referenduma, gde su iz svakog sela dva odabrana člana išla da glasaju za prisajedinjenje, ali je to već zakulisno bilo rešeno, mnogo pre. 

 

  Posle Prvog svetskog rata i velike agrarne reforme, zahladneli odnosi izmedju Gedeona i kralja Petra Prvog Karadjordjevića jer je mnogo zemlje Dunđerskih dodeljeno dobrovoljcima sa Solunskog fronta. Gedeon Dundjerski je čak nameravao da poploča rampu prema vratima dvodinarkama s likom kralja Petra, kako bi ga konji gazili, a kralj mu je poručio da može to da uradi ali da dinare dostavi sečimice. Pošto bi mu u tom slucaju trebalo mnogo više novaca, Gedeon je odustao. 

 

Nakon smrti Gedeona Dunđerskog, Laza Dunđerski (unuk Lazara 1903-1956) i kralj Aleksandar su popravili odnose, a Sofija, sestra Lazina, bila je dvorska dama kraljice Marije i vrlo često je boravila u Beogradu. Biroši koji su služili Dunđerskog su pričali da je on bio veoma ljut, pa je često tukao sestru zbog njenih provoda po balovima i prijemima.

 

                                                                                                          Klavir ražalovanog ruskog grofa - Lenkin klavir

 

  

 

Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski kupio zamak od Bezeredija, oni su novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno, Nikola dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio. Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane, a Lazar Dunđerski se dao u posao. 

 

Jednoga popodneva je šetajući se salonom, slučajno zastao ispred klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu. Sam nije bio vičan umetnosti, što ne znači da je nije i voleo. Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja XIX i početka XX veka. Od tog trenutka, gosti dvorca su bili Laza Kostić, Paja Jovanović, Jovan Bošković... Bilo je slikara, pesnika, vajara, ali klavir je ćutao. Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. 

 

Upravo je Lenka, kći Lazara Đunđerskog, bila prva koja je poželela da svira na klaviru. I stari klavir je najzad pronašao vešte prste prelepe Lenke, Lazarove ćerke koja je na njemu često svirala.

 

Lenka i Laza

 

Svaka građevina, ma koliko ona bila lepa i veličanstvena, ukoliko u nju nije utisnut duh vremena i ljudi koji su živeli u tom vremenu, ne predstavlja sama za sebe neku vrednost, sem u građevinskom smislu. Tako je i sa dvorcem Dunđerskih. Dvorac kao dvorac, građevina ništa lepša od drugih njemu sličnih. Međutim, duhovnu lepotu, poetičnost, tajnovitost, misterioznost  i nada sve romantičnost daje priča o Lenki i Lazi. Ona baca u drugi plan vlasnike i graditelje, klasične stilove sa dorskim stubovima, velelepne parkove podignute u englesko-francuskom stilu, špiritare, pivare, ciglane i mlinove. Priča o ljubavi između Lenke i Laze možda nije jača od Homereove priče o lepoj JelenI i Parisu ili Šekspirove o Romeu i Juliji, ali ova priča se stvarno dogodila i to u našem mestu, u našem dvorcu i pred našim očima, odnosno očima ondašnjih Čelarevčana starosedelaca. Dvorac može propadati i polako nestajati, ali ova priča ne može i trajaće toliko dugo, koliko je budemo negovali, prepričavali i prenosli mlađim naraštajima. 

 

       

 

Jedan od najčesćih gostiju dvorca u Čelarevu je bio pesnik Laza Kostić. Veliki prijatelj i kum Dunđerskih. Laza Kostić, (12. februar 1841 - 26. novembar 1910) bio je jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca devetnaestog veka. Poeta, pisac, mislilac, esteta, kritičar, novinar koji je govorio 8 jezika. Doktorirao prava na latinskom jeziku u Pešti. Posvećeni sportista i osnivač veslačkog kluba „Danubius“. Preteča jačačkog sporta - današnjeg body building-a. Laza Kostić ogledao se i u diplomatiji. Tako je na Berlinskom kongresu 1878, kao poliglot i doktor prava, bio sekretar predsednika srpske Vlade Jovana Ristića. Godinu potom obreo se u Peterburgu kao sekretar srpskog poslanstva. Neverovatno svestrana ličnost kakvoj na daleko nije bilo ravne. Po svom znanju, svestranom obrazovanju i doprinosu razvoju srpske i svetske kulture spadao je u intelektualnu avangardu i elitu Evrope i sveta devetnaestog veka. Prevodio je Ilijadu i Odiseju sa grčkog, Šilera sa nemačkog, a kao veliki poštovalac dela Vilijama Šekspira i prvi srpski šekspirolog. Posvetio je 50 godina izučavanju dela, pisanju kritika i osvrta o Šekspiru: od 1859. do 1909. što je još uvek najduži period u kome se jedan Srbin bavio engleskim bardom. Laza Kostić preveo je 4 tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Kralj Lir i Ričard Treći.  Možda su baš ove tragedije opredelile i odredile sudbinu pesnika.

 

Laza Kostić pošto je bio veliki prijatelj porodice Dunđerski često je boravio kod Dunđerskih u Čelarevu. Po povratku sa sedmogodišnjeg izbivanja na Cetinju, nemajući kud, odseo u dvorcu Dunđerskih. Tu je uvek imao svoju sobu kao i u njihovom novosadskom hotelu “Kraljica Jelisaveta”.

Kako u poeziji tako i u životu Kostić je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara, koji u svemu što radi i piše hoće da bude drukčiji od ostalih, izdvojen, originalan, u čemu su jedni videli genijalnost a drugi šarlatanstvo. Meštani koji su služili Dunđerske su pričali da je Laza dolazio u rano proleće jer je zime provodio u manastirima, gde se nije ni šišao ni brijao. Tako "zarastao" po dolasku  u velelepni park bi razbacivao stvari i peo se po drveću i punim plućima udisao svu slobodu i lepotu ovog sveta. Misleći da je odbegli ludak, telohranitelji Dunđerskog su ga zatvorili u podrum, pa je vlasnik morao da ga oslobađa. U početkuje pesnik dolazio u svojstvu zabavljača, uveseljavao je goste, recitujući na raznim jezicima, pričajući viceve i pletući svakojake igrice za vreme večere. Sluge su pričale da je, kada bi primetio da ga neko ne sluša, sipao sarmu ili neko drugo masno jelo u čašu i, nazdravljajući nezainteresovanim gostima, prosipao tečnost po njihovim skupocenim odelima. Oni bi se žalili vlasniku, pa bi Laza po kazni morao ponovo ići u manastire odakle se ipak brzo vraćao kod najboljih domaćina i pravih prijatelja. 

Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka je postalo toliko da je Kostić bio kum deci Laze Dunđerskog. Jedno od te dece je bila i Jelena-Lenka Dunđerski (1870 - 21.11.1895.) u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama. Imao je takav usud da se pod starost fatalno zaljubi i to u 51-oj godini života. Sa ženama sreće nije imao. Prva njegova  ljubav  završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić imao dvadeset jednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega (1871. godine).

 

 

Četvrta ljubav je bila ona prava i najveća, ljubav njegovog života, prelepa Lenka Dunđerski. Njegov veliki prijatelj i dobrotvor, doktor medicine i književnosti, Milan Savić, tvrdi da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i strašno". Bilo je to "platonski". Ali, onda je došla Ona, Jelena-Lenka Dunđerska, "devojka izvanredne lepote", drugi dodaju da je bila i "pomalo čudna", visoka plavooka kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Našeg pesnika nije opčinila samo njena lepota, njeno znanje nekoliko svetskih jezika, njena jahačka veština, njena skromnost, nego zasigurno i njena naklonost umetnosti, jer je lepa Lenka  pisala pesme, lepo crtala, imala visoko muzičko obrazovanje i glas kome bi se, kako je zapisano u jednom natpisu iz 1888. godine u “Ženskom svetu” radovale najveće svetske operske scene. Svirala je i na klaviru vrlo lepo i ponekad u četiri ruke sa svojom prijateljicom Vidom Varađanin.

Laza je od 1891. do 1895. bio redovan gost dvorca. Kako su leta bila duga i dosadna za mladu dvadesetjednogodišnju Lenku, dvorac,  birani gosti,  park,  šetnje,  razgovori,  kočije,  tišina, dakako da joj bila čast da priča i šeta svakodnevno sa najvećim srpskim pesnikom, a Laza je u svojoj pedeset i prvoj godini bio veoma lep i bez ijedne sede.  Upravo tu počinje nadaleko poznata priča o ljubavi ostarelog pesnika Laze Kostića i mlade lepotice Lenke Dunđerski. Upravo u dvorcu u Čelarevu Lenka i Laza su se upoznali i provodili najviše vremena zajedno.

Dešavalo se da posluga iznese, kada je vreme lepo, klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedala i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku. Iz dirki poklon klavira bi izlazili zvuci, koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja. Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti, iako je i Lenka osećala simpatije prema njemu. 

Posle nekoliko meseci druženja, razgovora tokom dugih šetnji, Laza je jednom prilikom rekao Lenki kako zna za glasine o njenoj udaji. Sve je očekivao, ali ne i odgovor koji ga je ošinuo kao munja. Otreznio. Slomio. Odgovor posle kojeg je shvatio da su njihova viđenja mnogo više od običnog druženja. Lenka mu je, naime, rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on, a da takvog još nije upoznala niti za njega čula. Pesnik  kao da se od te rečenice uplašio, znajući da mu Lazar ne bi dao kćer, ne samo zbog toga što je bio bez položaja i prihoda već i zbog razlike u godinama.  

 

          

       

Laza je tugovao duboko svestan razlike u godinama kao nemogućnosti svoje veze sa Lenkom, pokušava da joj pronađe pravog mladoženju pa je, setivši se da je jednom spominjala kako se divi Nikoli Tesli, pomislio da bi on mogao biti njen suđenik. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

 

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem: Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:

Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj. . 

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslaću Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić..." 

 

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Ali malo je Tesla mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra Kostic je napeto iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krusedola;

 

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće.

Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku. 

Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

 

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu sa Lenkom Dunđerski. 

 

Pritisnut s jedne strane ljubavlju prema Lenki i s druge strane nemogućim okolnostima, pristaje na ženidbu sa bogatom naslednicom Julkom Palanački iz Sombora, koju je isprosio pre ravno dvanaest godina. Laza se oženio 22. septembra 1895. Posle svadbe, na kojoj mu je kum bio Lazar Dunđerski, Laza i Julka kreću na svadbeno putovanje u Italiju.

 

Nekako u isto vreme Lenka odlazi u Beč. Nepuna dva meseca posle Lazine ženidbe s Julijanom, iznenada i tragično „licem na Arhanđela Mihajla, na svoj 25. rođendan” umrla je Jelena Lenka Dunđerska, 20. novembra 1895. u Beču „od tifusne groznice”. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu, u crkvici, porodičnoj zadužbini Dunđerskih. 

 

Uzrok Lenkine smrti ostao je do danas tajna. Glasina da je pala s konja, teško se povredila i umrla, lako je demantovana. Pouzdanih dokaza nema. Samo Bog zna! Kao i ona da se otrovala jer nije htela da se uda za mladića kojeg su joj roditelji namenili. Ali nije ona prema kojoj je Lenka posle Lazinog venčanja pala u depresiju, patila i iščilila. Da li je ta veza bila toliko jaka da je do smrti slomila mladu Lenku?

 

Laza je za Lenkinu smrt saznao na bračnom putovanju u Veneciju, gde između ostalog posećuje crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute). Upravo od trenutka Lenkine smrti i susreta sa grandioznom lepotom crkve Laza Kostić će 14 godina u sebi nositi ovu pesmu, sve dok nije dobila puni sjaj i postala oproštajna pesma, jedna od najlepših u srpskoj poeziji. Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na sećanjima na Lenku. Preko hrama se dakle uspostavlja veza sa nebeskim, momenta kad počinje približavanje jave i sna. U tom snu oni su kao muž i žena – čulno se nije ugasilo, s tim što je ona sad starija od njega; ne po godinama već starija po smrti. Oni imaju i decu – njegove pesme su im deca.

 

Laza je odmah po povratku iz Venecije, napušta Julku. Lenka ga i posle smrti proganja. U dugim noćima je sanjao kamene lavove, koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira. Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom. Ostareo, izmožden i svestan prolaznosti, odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami, bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela, kao iz suve drenovine, cedi, naizgled, poslednje kapi životnog mošusa. 

 

     

 

Iz Krušedola je napisao i treće pismo Nikoli Tesli. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:

 

„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica,

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

 

 

Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti. Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku. Nisu delili zajedno život, ali će možda deliti smrt. Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi, nastaje najlepša pesma srpske lirike „Santa Marija de11a Salute". 

 

 

I danas po neki put, iz odaje zamka se začuju akordi prokockanog klavira, a lavovi bedra riču priznavajući da su deo pesnikovog sna. Nastaje jedan ukleti harmonijum, i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin, Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski, Anabel Li, Isidora Dankan... 

 

Da se na zaboravi

 

Gradeći zamkove, graditelji i vlasnici nisu ni sanjali da će te zidine onoga trenutka kada budu završene postati nešto što će ih vremenom prerasti, progutati, istopiti i nastaviti da živi umesto njih samih. amkovi ostaju mesto ljudi, mesto generacija... Svaki od njih na svojim zidovima nosi tugu i poroke onih kojih više nema , pa se čini da se tugom brane od sećanja.

Iako je naš dvorac u lošem stanju, međutim još u tim baroknim i klasicističkim dvoranama odjekuje raskošna balska muzika, zveket nakita i potpetica, žagor na mnogo jezika. Još tu paradiraju gosti iz Beča, Pešte i Beograda, igraju se legendarne kartaške partije, puca se u jabuku na glavi jedne grofice, plače se za ženama i konjima. Još tu kralj Aleksandar igra poker sa Gedom a kraljica Marija sa sinovima Petrom, Andrejom i Tomislavom šeta dvorskim parkom. A Laza Kostić ”sa dna života” peva Lenki Dunđerski, dok mu ona svira na klaviru ražalovanog ruskog grofa.

 

Sve se to odvija oko nas, samo je potrebno da malo bolje pogledamo i oslušnemo. Staze  kojima su Lenka i Lazar šetali, nalaze se na onom istom mestu kao i pre 120. godina. Stepenište sa kog joj je Laza recitovao pesme i pričao doživljaje sa svojih putovanja, još stoji na istom mestu. Park i posle više od jednog veka odiše Lenkinom mladošću a kameni lavovi nas dočekivaju isto kao nekad Lazu Kostića. 

Ovaj dvorac i park ne smemo prepustiti zaboravu i zubu vremena. Ne smemo ga napustiti. Kaštel je mesto  u kojem su mnoge generacije, od vremena Lenke i Laze pa do dana današnjih, doživljavale slična iskustva kao junaci ove priće. Imamo jednu značajnu istorijsku građevinu i još lepšu priču koja se odvijala u njoj. Drugi nam uzimaju priču i stavljaju je u svoje građevine, organizuju turističke ekskurzije, zaobilazeći glavno mesto dešavanja. To nikako ne smemo dopustiti. Priču o Lenki i Lazi treba ponovo oživeti i čuvati na mestu njenog nastanka, razglasiti i pokazati ljudima željnim ovakvih priča.

 

Napomena: 

Ovaj tekst je sastavljen iz više članaka i zapisa istoričara, pesnika, slikara, drugim rečima poštovaoca i čuvara zaostavštinom naših predaka. Ovo je pokušaj da se na jednom mestu sakupi što više činjenica, pojedinačnih priča, zapisa pa legendi, zašto ne, sa ciljem da se dobije kontinuitet događaja i što celovitija slika dešavanja oko dvorca Dunđerskih. Tekst je napisan radi edukacije i upoznavanja meštana Čalareva kao i svih zainteresovanih ljudi, pre svega dece i omladine, sa delom istorije i kulturne baštine Čelareva.

 

Zahvaljujemo se autorima čiji su članci, delovi priča ili fotografije korišćene u tekstu (Milan Belegišanin ”Snovi zatravljenih kula”, Pero Zubac“Lenka Dunđerski”, Milord Stanojev i mnogi drugi).

 

 

 

Dodaj komentar

Ime (obavezno)

E-mail (obavezno)

Web strana

Obavesti me o novim komentarima

Osveži

Pošalji

Odustani